ИСТОРИЈАТ
ПОЧЕЦИ МУЗИЧКОГ ОБРАЗОВАЊА У АПАТИНУ
Између два светска рата израста нови грађански сталеж који показује велики интерес за музичку уметност. Оснивају се дувачки оркестри, оркестри за плесну музику, ради црквени и градски хор, оснива се и „салон оркестар“ који са солистима и хором изводи познате оперете тога времена. Учење свирања на разним инструментима је такође у порасту. Тако је позната и тзв. „Приватна школа“ Маргите Пири, која подучава клавир, соло певање и теорију музике. Од године 1942 – 1944 Апатин има и своју Музичку школу под називом „Áлламилаг енгедéлyезетт зенеискола”, (Музичка школа са државном дозволом) која ради као истурено одељење Државне музичке школе из Сомбора. Директор школе је био др Јанош Киш, а наставници Маргита Пири (клавир), Каталин Криг (клавир), Марија Картали (клавир), и Ференц Клајн (виолина). Те године рада су значајно утицале на поновно послератно отварање Ниже музичке школе. Задржани су: наставнички кадар и музички планови и програми који су се адекватно прилагођавали новој ситуацији и обезбеђивали квалитетан рад.
НОВА ПОСЛЕРАТНА ШКОЛА
1. маја 1948. године када се отвара и обнавља рад Музичке школе у Сомбору, врши се упис и у издвојеном одељењу те школе у Апатину. Уписано је 80 ученика на одсеке: клавир, хармоника, виолина, труба и кларинет. У настави су радили: Маргита Пири, Каталин Криг, клавир, Александар Нађ, виолина, Александар Татаи, контрабас и други гудачи. Од 1949. год. у настави су радили и Стеван Пири, дувачки инструменти и Мартин Бенц, солфеђо. У школској 1949/50 радни однос су засновали Фрањо Клајн, виолина, Антон Одри, виолина и Марија Захрадник, клавир. 1950. године за лимене и дрвене дувачке инструменте и оркестар запослен је Јулије Енгелхардт. На тај начин заокружена је једна целина у образовно васпитном раду и постављена добра основа за даљи раст и развој и успешан рад школе. Први директор школе је Александар Нађ, наставник виолине. У првој години настава се одржавала у Управној згради (тераса) Апатинске пиваре. Повећавањем броја ученика и проширењем активности Музичка школа је исказивала потребу за проширењем простора, за бољим смештајем. Општина је прво преселила школу у улицу Маршала Тита (са улазом из улице Светозара Милетића), а затим у просторије у Пиварској улици бр. 2, у приватну зграду породице Реберић. Школске 1952/53 Музичка школа добија самосталну зграду у улици Димитрија Туцовића бр. 33 у којој ће да ради све до 1985. године. После тога добија још боље услове за рад пресељењем у део старе зграде основне школе „Жарко Зрењанин“, (цео спрат), у улици Франца Розмана бр. 1 (данас ул. Светог Саве).
НАЗИВИ ШКОЛЕ
Од оснивања школа носи назив Нижа музичка школа, а 1961. год. добија назив Школа за основно музичко образовање. 3. септембра 1968. г. добија назив Основна музичка школа „Стеван Христић“ Апатин, а затим Основна школа за посебно музичко васпитање и образовање „Стеван Христић“ – Апатин. Овај назив школе усвојен је 16. новембра 1978. г. на основу чл. 231 Закона о васпитању и образовању – Службени лист САП Војводине бр.14 /77. Основни циљеви и задаци, организациона структура, план и програм су били у складу са потребама система школства у друштву. Рад се одвијао у оквиру шесторазредне наставе са, углавном, истим одсецима као што је предвиђено у првом Решењу, а на основу наставног Плана и програма прописаног за ту врсту школа у Републици и Покрајини. У Апатину се школа, данас углавном назива скраћено: „ОМШ Стеван Христић“ која је саставни део образовно-васпитног система и културног живота средине.
РУКОВОЂЕЊЕ
Први директор школе од 1948 – 1957. године био је Александар Нађ, виолиниста који је средњу школу завршио у Сегедину. Поред послова руковођења школом, радио је и као наставник виолине и наступао као солиста уз пратњу клавира, а био је и члан здруженог апатинско-сомборског симфонијског оркестра. Од 1957. г. до фебруара 1964. г. директор школе је био Јулије Енгелхардт наставник дувачких инструмената. Од самог почетка рада у школи организовао је и водио дувачки оркестар. Истовремено је водио и дечји симфонијски оркестар којег је преузео од наставника виолине Фрање Клајн. У том оркестру су били сви ученици, гудачког и дувачког одсека. Између осталих, на програму оркестра су биле и Моцартова „Мала ноћна музика“, и Хајднова „Дечја симфонија“, обе прилагођене извођењу ученика ниже музичке школе. Са тим композицијама оркестар је учествовао и на Смотри у Новом Саду. Радио је и са хором и симфонијским оркестром одраслих наступајући на академијама и приредбама поводом државних празника. На функцију вршиоца дужности директора школе је од фебруара 1964. г. до августа 1965. г. био постављен председник тадашњег Школског одбора Музичке школе Никола Таталовић, иначе са сталним запослењем ликовног и музичког педагога у Гимназији „Никола Тесла“ у Апатину, где води мешовити хор. Дугогодишњи је члан и солиста Градског хора „Јединство“ у Апатину . У 1965-66. школској години за директора је постављен искусни музички педагог из сомборске Учитељске школе Стеван Бах, стручни учитељ теоретског одсека. Одмах по доласку је оформио хармоникашки оркестар који постепено прераста у омладински оркестар с којим учествује на Смотрама музичких школа и смотрама културно-уметничких друштава Војводине, а учествује и на смотрама Југославије у Пули, где осваја 1. награде у три године узастопно. Две године ради и са омладинским забавним оркестром, а затим и са градским мешовитим хором „Јединство“, до краја 1978. г. Тај рад наставља и као хоровођа Културног центра у Апатину. Са Хором има успеха и на Смотрама у Покрајини у Руми, где осваја сребрне и бронзане плакете. Од августа 1978. године до марта 1991. године функцију директора школе је обављала Лидија Јанковић, професор. Музичку академију, одсек „Музичка теорија“ је завршила у Београду. Поред послова директора школе радила је и у настави Средње школе за усмерено образовање у друштвеном и правном смеру и у Заједничким основама у 9. разреду на мађарском наставном језику. Била је и спољњи сарадник Просветно-педагошког завода Сомбор за музичко васпитање. У Апатину је члан и корепетитор хора „Јединство“ од 1957.године до данас, водила је и тамбурашки оркестар КУД „Јединство“ у Апатину. Значајно је допринела организацији и реализацији пресељења школе, адаптацији и сврисходном опремању новог школског простора у улици СВ.Саве бр. 1. Раде Иванчевић, професор флауте, био је директор од фебруара 1993. год. до августа 2004. г. У свом раду највише пажње је поклањао припремању ученика за такмичења у чему су му помагали и професори, бивши ученици школе са дувачког одсека, те је школа појединачно и екипно освајала многа прва места. Радио је и као наставник флауте. Најмлађи директор школе био је Нандор Колесар, професор кларинета. Академију је завршио у Новом Саду у класи професора Михајла Келбла. Дужност директора је обављао од септембра 2004. до краја децембра 2008. г. када се враћа у наставу. Веома успешно наставља праксу припремања ученика за такмичења и друге наступе који освајају у главном прве награде. Од школске 1997-98 освојио је са својим ученицима око 40 првих награда, што представља изузетан резултат. И сам учествује у солистичким наступима на концертима у школи и Општини. Члан је дувачког оркестра у Купусини где води и мешовити хор Културно-уметничког друштва. Сарадник је и камерног састава у Суботици, а био је и четири године диригент Градског хора „Јединство“ у Апатину. Данашњи директор школе Ференц Ковач, професор контрабаса је дужност преузео 29.12.2008. године. Музичку Академију је завршио у Загребу 1984.године у класи професора Јосипа Новосела. Радио је као контрабасиста у опери у Сарајеву и Новом Саду, а 20 година је био професор Музичке уметности у Гимназији „Никола Тесла“ у Апатину. Сада наставља рад својих претходника у Музичкој школи у Апатину.
О ШКОЛИ
Основна музичка школа “Стеван Христић” је установа културе смештена у објекат изграђен 1875. године по пројекту апатинског архитекте Ђуле Партоша, пројектанта градских кућа у Сегедину, Зрењанину и Кечкемету. У Апатину још од краја 19. века постоје приватне музичке школе, у којима су ученици подучавани свирању, соло певању и теорији музике. У таквој школи у Апатину је прве кораке у свету музике направио и светски познати композитор Пал Абрахам, “Краљ оперета”. Током мађарске окупације, за време Другог светског рата, у Апатину ради музичка школа као истурено одељење школе из Сомбора. Први јавни ученички концерт одржан је 21. јуна 1942. године. Тадашњи наставни кадар је ангажован и после рата, када је 1949. године основана Нижа музичка школа у Апатину. Музичка школа се усељава у данашњу зграду 1985. године. Име носи по прослављеном српском композитору Стевану Христићу. Школа званично постоји од 1949 године. Идуће године, славићемо јубилеј, 70 година постојања. Опште је познато да је у малим срединама, институцијама ове врсте као што је наша, изузетно тешко толико дуго опстати. Школа је пролазила кроз многе тешкоће, али је сачувала своје језгро и поред свега, давала резултате и утицала на културу свога окружења. У току свих ових година, поред многих промена, школа је мењала и своју локацију, да би данас била у центру града у једној од најлепших здања у општини, у згради која је од изградње била намењена образовању. Школа је окружена са северне стране основном школом “Жарко Зрењанин”, са источне стране општинском зградом, са јужне стране главном улицом, а са западне стране католичком црквом. Између две школе налази се школско двориште које користе обе школе. Са становишта лепог амбијента као и безбедности, школа има добру локацију. Што се тиче унутрашњег простора, школа је на спрату зграде, у чистом и мирном амби-јенту, са кабинетима и учионицама опремљеним са свим потребним наставним средствима…
КАДАР
Од настанка , па до данас, у школи су радили наставници који су били на првом месту заљубљеници у свој позив и особе које су волеле децу. Овај елемент, поред стручности, био је пресудан за уочавање квалитета рада школе од стране јавности, како родитеља тако и јединице локалне заједнице, које је за последицу имало перманентну подршку. Школа данас има искусан кадар, допуњен са младим стручним кадром, који је своје образовање стекло по новим образовним стандардом усклађеним са ЕУ. Поред одговарајућег ненаставног кадра, школа има и стручног сарадника – педагога, чији рад је у овој врсти школе од великог значаја.
ОСНОВЕ ОСТВАРИВАЊА ПРОГРАМА У МУЗИЧКОЈ ШКОЛИ
Образовање и васпитање ученика музике је изразито захтеван и одговоран посао. Подразумева се да онај који се њиме бави, поред одговарајућег професионалног знања и искуства треба, свакако, поседује још и доста широк увид у основне принципе и законитости развојне психологије. Будући да је, нарочито у оквирима индивидуалне наставе, наставни процес снажно обележен феноменом трансфера, наставник, у функцији “трећег родитеља”, представља важну идентификациону фигуру, у пресудној мери одговорну за музичку, а знатним делом и личну судбину свог ученика. Оваква одговорност обавезује наставника на основно упознавање учениковог породичног окружења (пре свега, интензитета и карактера родитељске подршке учениковом музичком школовању и нивоа њихових очекивања), једнако као и услова у којима ученик живи (нарочито квалитета инструмента на којем вежба или могућности набавке инструмента, уколико га ученик не поседује). Опскрбљен подацима ове врсте, наставник ће бити у стању да прецизније процени ученикову личност, посебно његову музичку мотивацију и његове развојне капацитете те да, на основу такве процене, креира наставно-васпитни третман, којим ће ученика довести до оптималног остварења његовог индивидуалног потенцијала. Није потребно наглашавати у којој мери наставников став према ученику ваља да буде обележен наклоношћу, топлином, саосећањем, разумевањем, подршком, охрабрењем и поштовањем. Пошто је примарна наставникова улога да негује учеников таленат, то неизбежно ограничава његов критицизам на веома уско подручје крајње неопходности – једино у којем се он може сматрати конструктивним. Од наставника се очекује да се редовно, савесно припрема за часове и пажљиво прати и планира развој сваког свог појединог ученика. Ова припрема обухвата читав спектар активности – од детаљног проучавања композиција са учениковог репертоара (аналитичким просвиравањем или, евентуално, припремањем за извођење на подијуму), преко упоређивања различитих издања и допуњавања одабраних редакција, до континуираног вођења обимне евиденције о учениковом раду и напретку. Претпоставка је да ће добар наставник увек имати на уму комплексност и свеобухватност процеса музичке наставе и да ове њене важне стране никад неће запостављати ради пуког усавршавања искључиво занатске компоненте учениковог свирања. То значи да ће се он, током читавог периода учениковог рада на одабраном делу, трудити да му пренесе не само своје знање о прстореду, педализацији, техничким поступцима и извођачким изражајним средствима неопходним за примерено извођење дела, него и одређен број суштински важних информација о аутору дела, историјској епохи којој припада и специфичним особинама самог дела (облику у којем је написано, мелодијским, ритмичким, хармонским и контрапунктским појединостима које га карактеришу, емотивној, поетској, психолошкој или филозофској позадини његове уметничке представе и његовој естетској вредности). Квалитет првог и неколицине наредних часова (педагошка пракса ово потврђује) најчешће пресудно утиче на даљи развој учениковог интересовања за музику. Наставнику се, из тог разлога, препоручује да посвети већу пажњу овој проблематици, проналажењем и практичном применом најподстицајнијих и најинспиративнијих могућих наставних метода. Препоручују се велика умереност и опрез у организовању ученикових такмичарских активности. Обазрив наставник неће допустити да ученикова мотивација временом постане искључиво такмичарски обојена, једнако као што неће упасти у опасну замку вредновања резултата сопственог рада бројем награда и признања које његови ученици освајају. Равноправан третман свих ученика у класи наставник не сме, ни на какав начин и ни под каквим условима, да доведе у питање. Било какав дискриминаторски став у односу на степен музичке обдарености или неко друго учениково индивидуално својство сматра се педагошки и морално недопустивим. Савестан наставник ће, разуме се, обазривим, интроспективно-аналитичким приступом проблематици индивидуалног наставног процеса пажљиво штитити ученика од развојно погубног пројектовања сопствених амбиција. Једна од најважнијих потврда његове исправне педагошке позиције биће упоран рад на сопственом усавршавању – повременим учењем нових дела, стицањем додатних увида у област литературе, честим одласцима на концерте, праћењем актуелних збивања у светској дискографији, јавним наступањем, периодичним обнављањем теоријског знања, читањем методолошке, педагошке и психолошке литературе, сталним допуњавањем личног образовања и проширивањем својег културног и духовног хоризонта.