Основна музичка школа “Стеван Христић” је установа културе смештена у објекат изграђен 1875. године по пројекту апатинског архитекте Ђуле Партоша, пројектанта градских кућа у Сегедину, Зрењанину и Кечкемету.

 У Апатину још од краја 19. века постоје приватне музичке школе, у којима су ученици подучавани свирању, соло певању и теорији музике. У таквој школи у Апатину је прве кораке у свету музике направио и светски познати композитор Пал Абрахам, “Краљ оперета”.

Током мађарске окупације, за време Другог светског рата, у Апатину ради музичка школа као истурено одељење школе из Сомбора. Први јавни ученички концерт одржан је 21. јуна 1942. године.

Тадашњи наставни кадар је ангажован и после рата, када је 1949. године основана Нижа музичка школа у Апатину. Музичка школа се усељава у данашњу зграду 1985. године. Име носи по прослављеном српском композитору Стевану Христићу.

Школа званично постоји од 1949 године. Идуће године, славићемо јубилеј, 70 година постојања. Опште је познато да је у малим срединама, институцијама ове врсте као што је наша, изузетно тешко толико дуго опстати.

Школа је пролазила кроз многе тешкоће, али је сачувала своје језгро и поред свега, давала резултате и утицала на културу свога окружења. У току свих ових година, поред многих промена, школа је мењала и своју локацију, да би данас била у центру града у једној од најлепших здања у општини, у згради која је од изградње била намењена образовању.

Школа је окружена са северне стране основном школом “Жарко Зрењанин”, са источне стране општинском зградом, са јужне стране главном улицом, а са западне стране католичком црквом. Између две школе налази се школско двориште које користе обе школе. Са становишта лепог амбијента као и безбедности, школа има добру локацију. Што се тиче унутрашњег простора, школа је на спрату зграде, у чистом и мирном амби-јенту, са кабинетима и учионицама опремљеним са свим потребним наставним средствима…

КАДАР

Од настанка , па до данас, у школи су радили наставници који су били на првом месту заљубљеници у свој позив и особе које су волеле децу. Овај елемент, поред стручности, био је пресудан за уочавање квалитета рада школе од стране јавности, како родитеља тако и јединице локалне заједнице, које је за последицу имало перманентну подршку. Школа данас има искусан кадар, допуњен са младим стручним кадром, који је своје образовање стекло по новим образовним стандардом усклађеним са ЕУ. Поред одговарајућег ненаставног кадра, школа има и стручног сарадника – педагога, чији рад је у овој врсти школе од великог значаја.

ОСНОВЕ ОСТВАРИВАЊА ПРОГРАМА У МУЗИЧКОЈ ШКОЛИ

Образовање и васпитање ученика музике је изразито захтеван и одговоран посао.

Подразумева се да онај који се њиме бави, поред одговарајућег професионалног знања и искуства треба, свакако, поседује још и доста широк увид у основне принципе и законитости развојне психологије.

Будући да је, нарочито у оквирима индивидуалне наставе, наставни процес снажно обележен феноменом трансфера, наставник, у функцији “трећег родитеља”, представља важну идентификациону фигуру, у пресудној мери одговорну за музичку, а знатним делом и личну судбину свог ученика.

Оваква одговорност обавезује наставника на основно упознавање учениковог породичног окружења (пре свега, интензитета и карактера родитељске подршке учениковом музичком школовању и нивоа њихових очекивања), једнако као и услова у којима ученик живи (нарочито квалитета инструмента на којем вежба или могућности набавке инструмента, уколико га ученик не поседује).

Опскрбљен подацима ове врсте, наставник ће бити у стању да прецизније процени ученикову личност, посебно његову музичку мотивацију и његове развојне капацитете те да, на основу такве процене, креира наставно-васпитни третман, којим ће ученика довести до оптималног остварења његовог индивидуалног потенцијала. Није потребно наглашавати у којој мери наставников став према ученику ваља да буде обележен наклоношћу, топлином, саосећањем, разумевањем, подршком, охрабрењем и поштовањем.

Пошто је примарна наставникова улога да негује учеников таленат, то неизбежно ограничава његов критицизам на веома уско подручје крајње неопходности – једино у којем се он може сматрати конструктивним. Од наставника се очекује да се редовно, савесно припрема за часове и пажљиво прати и планира развој сваког свог појединог ученика. Ова припрема обухвата читав спектар активности – од детаљног проучавања композиција са учениковог репертоара (аналитичким просвиравањем или, евентуално, припремањем за извођење на подијуму), преко упоређивања различитих издања и допуњавања одабраних редакција, до континуираног вођења обимне евиденције о учениковом раду и напретку. Претпоставка је да ће добар наставник увек имати на уму комплексност и свеобухватност процеса музичке наставе и да ове њене важне стране никад неће запостављати ради пуког усавршавања искључиво занатске компоненте учениковог свирања. То значи да ће се он, током читавог периода учениковог рада на одабраном делу, трудити да му пренесе не само своје знање о прстореду, педализацији, техничким поступцима и извођачким изражајним средствима неопходним за примерено извођење дела, него и одређен број суштински важних информација о аутору дела, историјској епохи којој припада и специфичним особинама самог дела (облику у којем је написано, мелодијским, ритмичким, хармонским и контрапунктским појединостима које га карактеришу, емотивној, поетској, психолошкој или филозофској позадини његове уметничке представе и његовој естетској вредности). Квалитет првог и неколицине наредних часова (педагошка пракса ово потврђује) најчешће пресудно утиче на даљи развој учениковог интересовања за музику. Наставнику се, из тог разлога, препоручује да посвети већу пажњу овој проблематици, проналажењем и практичном применом најподстицајнијих и најинспиративнијих могућих наставних метода. Препоручују се велика умереност и опрез у организовању ученикових такмичарских активности. Обазрив наставник неће допустити да ученикова мотивација временом постане искључиво такмичарски обојена, једнако као што неће упасти у опасну замку вредновања резултата сопственог рада бројем награда и признања које његови ученици освајају. Равноправан третман свих ученика у класи наставник не сме, ни на какав начин и ни под каквим условима, да доведе у питање. Било какав дискриминаторски став у односу на степен музичке обдарености или неко друго учениково индивидуално својство сматра се педагошки и морално недопустивим. Савестан наставник ће, разуме се, обазривим, интроспективно-аналитичким приступом проблематици индивидуалног наставног процеса пажљиво штитити ученика од развојно погубног пројектовања сопствених амбиција. Једна од најважнијих потврда његове исправне педагошке позиције биће упоран рад на сопственом усавршавању – повременим учењем нових дела, стицањем додатних увида у област литературе, честим одласцима на концерте, праћењем актуелних збивања у светској дискографији, јавним наступањем, периодичним обнављањем теоријског знања, читањем методолошке, педагошке и психолошке литературе, сталним допуњавањем личног образовања и проширивањем својег културног и духовног хоризонта.